Zapratite nas na Facebook | Instagram
Više od tri decenije ste u svetu sporta i fitnesa. Kada danas pogledate iza sebe, da li ste ostvarili ono što je mladi Dejan zamišljao ili ste na tom putu otišli mnogo dalje nego što ste očekivali?
Mislim da sam otišao mnogo dalje nego što je mladi Dejan mogao da zamisli. Kada sam kao dete pravio prvi teg od šipke i betonskih kutija za cveće, nisam razmišljao o medaljama, rekordima, takmičenjima ili svom fitnes klubu. Imao sam samo veliku želju da budem jači.
Kasnije su došli ozbiljan trening, više od 60 takmičenja, rezultati u powerliftingu i bodibildingu, takmičarski bench press od 210 kilograma, a na treningu i 215 kilograma. Međutim, još vrednije od brojki jeste to što sam izgradio život u kojem su trening, obrazovanje, rad sa ljudima i prenošenje znanja postali povezani.
Mladi Dejan je želeo da bude snažan. Danas shvatam da prava snaga nije samo podići veliku težinu. Snaga je trajati, ostati dosledan i posle toliko godina još imati želju da učiš i radiš.
U Vranju ste poznati kao čovek koji je generacijama prenosio ljubav prema treningu. Da li Vam danas više znači sportski rezultat ili činjenica da Vam ljudi kažu da su upravo zbog Vas promenili način života?
Danas mi mnogo više znači kada mi neko kaže da je zahvaljujući meni počeo da trenira, smršao, ojačao, popravio zdravlje ili stekao samopouzdanje. Sportski rezultat je važan u trenutku kada se dogodi. Za njega se dugo pripremate i zauvek ostaje deo biografije. Ipak, njegov najveći sjaj traje određeno vreme.
Kada promenite nečiji način života, taj rezultat nastavlja da živi. Posebno mi znači kada sretnem nekoga ko je kod mene trenirao kao veoma mlad, a danas je odrastao čovek koji i dalje vodi računa o sebi. Još je lepše kada tu ljubav prema sportu prenese svojoj deci.
Medalja stoji na jednom mestu. Čovek kojem ste pomogli nastavlja da živi drugačije. Zato mi je to danas najveća potvrda da moj rad ima smisla.
Vaše ime vezuje se za brojne titule i rekorde. Postoji li uspeh koji javnost možda ne zna, a koji je Vama lično najvredniji?
Javnost uglavnom vidi takmičarske rezultate, velike kilaže i medalje. Moje prvo powerlifting takmičenje bilo je 2003. godine, kada sam u kategoriji do 100 kilograma osvojio drugo mesto na prvenstvu Srbije. Kasnije su došli bench od 210 kilograma, čučanj od 275 i mrtvo dizanje od 285 kilograma.
Ipak, jedan od meni najvrednijih uspeha jeste to što sam uspeo da povežem više različitih životnih puteva. Završio sam Elektronski fakultet, diplomirani sam inženjer elektrotehnike i radim kao profesor u srednjoj Tehničkoj školi, gde predajem predmete iz oblasti računara. Istovremeno sam ostao u sportu, vodio Fitness klub Monica i radio sa generacijama ljudi.
Nije jednostavno decenijama usklađivati obrazovanje, profesorski posao, porodicu, trening, klub i takmičenja. Zato svojim uspehom ne smatram samo ono što sam jednom podigao na takmičenju, već i sve ono što sam uspeo da održim i razvijam godinama.
Koliko se put do vrhunskog rezultata razlikovao kada ste Vi počinjali u odnosu na danas?
Razlikovao se gotovo u svemu. Kada sam počinjao, nije bilo interneta, društvenih mreža, aplikacija, video-objašnjenja niti velikog izbora opreme i suplemenata. Informacije smo pronalazili u retkim časopisima, od starijih vežbača i kroz sopstvene pokušaje. Mnogo toga učili smo na greškama.
Danas mladi za nekoliko sekundi mogu da pronađu pravilnu tehniku vežbe, program treninga, podatke o ishrani i rezultate naučnih istraživanja. To je ogromna prednost. Međutim, postoji i druga strana. Tolika količina informacija često dovodi do zbunjenosti, stalnog menjanja programa i traženja prečice.
Mi smo imali manje znanja, ali smo često imali više strpljenja. Danas postoji mnogo više znanja, ali se i rezultat očekuje mnogo brže. Oprema i informacije su se promenile, ali ljudsko telo nije. Ono i dalje traži kontinuitet, postepeno opterećenje, kvalitetnu ishranu, san i vreme.
Kada danas pogledate mlade koji prvi put uđu u teretanu, šta primećujete da najviše žele – zdravlje, dobar izgled ili brze rezultate
Najčešće prvo žele dobar izgled, ali ga žele veoma brzo. Društvene mreže su stvorile utisak da se ozbiljna transformacija može napraviti za nekoliko nedelja. Mladi vide završnu fotografiju, ali ne vide godine rada, odricanja, stagnacije i grešaka koje stoje iza nje. Zdravlje im obično postane važnije nešto kasnije. Kada su mladi, osećaju se nepobedivo i misle da će telo sve podneti. Zato je zadatak dobrog trenera da ih nauči da rezultat nije samo izgled u ogledalu. Pravi cilj treba da bude snažno, zdravo i funkcionalno telo koje će dugo služiti čoveku. Dobar izgled tada dolazi kao posledica pravilnog rada, a ne kao jedini smisao treninga.
,,Marketing prodaje prečicu. Znanje objašnjava proces.”
Društvene mreže pune su saveta o ishrani i treningu. Koliko je danas teže odvojiti znanje od marketinga?
Veoma je teško, zato što danas i dobar savet i obična reklama mogu izgledati podjednako profesionalno. Lep video, siguran nastup i veliki broj pratilaca ne znače automatski da neko poseduje znanje i iskustvo.
Uvek treba postaviti nekoliko pitanja: Da li osoba objašnjava zašto nešto funkcioniše? Da li govori i o ograničenjima? Da li obećava nerealno brze rezultate? Da li se njen savet može primeniti na različite ljude ili samo pokušava da proda jedan proizvod?
Ozbiljno znanje obično nije senzacionalno. Ono ne obećava da će jedan suplement, jedna vežba ili jedna namirnica rešiti sve probleme. Marketing prodaje prečicu. Znanje objašnjava proces.
Zato ljudima savetujem da informacije proveravaju, da ne veruju apsolutnim tvrdnjama i da prednost daju stručnosti, dokazima i stvarnom iskustvu u radu sa ljudima.
Koliko se promenio način treniranja u odnosu na period kada ste Vi počinjali?
Danas mnogo bolje razumemo programiranje treninga, oporavak, biomehaniku, upravljanje volumenom i intenzitetom. Postoji kvalitetnija oprema, više različitih sistema i precizniji načini praćenja napretka.
Kada sam počinjao, često je važilo jednostavno pravilo: što više treniraš, bićeš bolji. I sam sam nekada trenirao svakodnevno, ponekad i duže od dva sata. Danas znam da više nije uvek i bolje. Organizam napreduje tek kada dobije dovoljno vremena da se oporavi.
Ipak, ne mislim da je sve što je novo automatski bolje. Nekadašnji trening imao je jednu veliku prednost – ljudi su bili fokusiraniji na osnovne vežbe i dugoročan napredak. Danas se programi često menjaju pre nego što uopšte dobiju priliku da pokažu rezultat.
Najbolji pristup je spoj starog i novog: nekadašnja radna etika i strpljenje, uz današnje znanje o tehnici, oporavku i bezbednosti.
Šta je najveća zabluda koju ljudi imaju kada odluče da počnu da treniraju?
Najveća zabluda je da moraju odmah da promene ceo život i da svaki trening mora biti maksimalno težak. Ljudi naprave prestrog plan, treniraju bez mere, potpuno promene ishranu i očekuju da će takav tempo održati zauvek.
Posle nekoliko nedelja dolaze umor, bolovi i razočaranje. Tada zaključuju da trening nije za njih, iako problem nije bio u treningu već u nerealnom početku.
Bolje je krenuti sa dva ili tri kvalitetna treninga nedeljno, popraviti nekoliko osnovnih navika i postepeno podizati zahteve. Rezultat ne dolazi od savršenih sedam dana. Dolazi od dovoljno dobrih meseci i godina. Trening ne treba da bude kazna zbog izgleda ili hrane. Treba da postane normalan deo života.
Koliko su ishrana, odmor i disciplina važniji od samog treninga?
Trening je signal koji telu govori da mora da se prilagodi. Međutim, ishrana obezbeđuje materijal za tu promenu, a san i odmor omogućavaju da se ona zaista dogodi. Bez toga trening ostaje samo napor.
Ne bih rekao da je jedan deo uvek važniji od drugog, jer sistem funkcioniše samo kada su povezani. Možete imati odličan program, ali bez sna i hrane nećete napredovati. Isto tako, dobra ishrana bez odgovarajućeg treninga neće napraviti snagu i mišiće. Disciplina je ono što sve te elemente drži zajedno. Ona znači trenirati i kada niste posebno motivisani, ali i odmoriti se kada je to organizmu potrebno. Prava disciplina nije stalno forsiranje. To je sposobnost da uradite ono što dugoročno koristi cilju. Mnogi odustanu posle mesec ili dva.
Mnogi odustanu posle mesec ili dva. Šta, po Vašem iskustvu, razlikuje ljude koji istraju od onih koji brzo odustanu?
Ljudi koji istraju ne oslanjaju se samo na početnu motivaciju. Oni trening postepeno pretvore u rutinu, kao što su posao ili druge svakodnevne obaveze. Takođe, prihvate da neće svaki trening biti odličan. Nekada će imati manje energije, propustiće trening ili će napredak usporiti. Umesto da jedan loš dan pretvore u odustajanje, jednostavno nastave sledećeg dana. Ljudi koji brzo odustanu najčešće očekuju veliku promenu za kratko vreme. Kada vaga ili ogledalo ne pokažu ono što su zamišljali, pomisle da ništa ne funkcioniše.
Onaj ko istraje razume da se telo menja sporije nego što želimo, ali se sigurno menja kada mu dovoljno dugo pružamo pravi podsticaj.
Poslednjih godina razvijate i ,,Koi Farm Tasić”. Kako je nastala ljubav prema japanskim koi šaranima i šta Vas je privuklo svetu koji na prvi pogled nema mnogo dodirnih tačaka sa fitnesom?
Koi Farm Tasić je za mene dodatni posao, ali istovremeno i veliki hobi. Ljubav prema japanskim koi šaranima razvijala se postepeno. Najpre su me privukli njihov izgled, boje i smirenost, a zatim sam počeo dublje da ulazim u uzgoj, kvalitet vode, filtraciju, ishranu i genetiku.
Na prvi pogled fitnes i uzgoj koi riba nemaju mnogo zajedničkog. Međutim, suština je veoma slična. U oba sveta rezultat ne možete da požurite. Potrebni su znanje, disciplina, praćenje malih promena, pravilni uslovi i mnogo strpljenja.
Tu mi pomaže i obrazovanje inženjera elektrotehnike. Koi sistem podrazumeva pumpe, filtraciju, aeraciju, protok vode, automatizaciju i stalnu kontrolu više povezanih faktora. To je spoj prirode, tehnike i praktičnog rada. Teretana mi daje energiju i dinamiku, dok mi koi ribe donose mir. Na neki način, ta dva sveta se veoma lepo dopunjuju.
Vi ste više od tri decenije svakodnevno u treningu i poslu koji ste izabrali. Da li je bilo trenutaka kada ste ozbiljno pomislili da odustanete od svega?
Bilo je trenutaka umora, razočaranja i preispitivanja. Kada dugo trajete u bilo kom poslu, neizbežno dolaze periodi u kojima rezultat kasni, obaveze se nagomilaju ili čovek jednostavno izgubi raniji entuzijazam.
Pored treninga i kluba, imao sam fakultet, profesorski posao, porodicu i brojne druge obaveze. Nije uvek bilo lako sve uskladiti. Međutim, nikada nisam mogao potpuno da zamislim sebe bez treninga i rada sa ljudima. Vremenom sam naučio da u periodu privremenog umora ne treba donositi trajne odluke. Nekada je potrebno usporiti, promeniti pristup ili odmoriti se, ali to nije isto što i odustati.
Motivacija dolazi i prolazi. Ono što ostaje jeste identitet koji izgradite kroz godine. Trening i rad nisu samo ono što radim. Oni su veliki deo onoga što jesam.
Posle svih uspeha koje ste ostvarili, postoji li još nešto što biste voleli da postignete, a što nema veze ni sa medaljama ni sa poslovnim uspehom?
Voleo bih da što duže ostanem zdrav, aktivan i sposoban da svoje iskustvo prenosim drugima. Posle određenog broja godina više ne razmišljate samo o tome koliko možete da podignete, već koliko dugo možete kvalitetno da živite i radite.
Važno mi je i da iza mene ostane nešto više od rezultata. Želeo bih da ljudi koje sam trenirao, učenici kojima sam predavao i mlađi kojima sam davao savete ponesu deo tog znanja, discipline i odnosa prema radu.
Najveći uspeh bio bi da ono što sam gradio ne prestane sa mnom, već da nastavi da živi kroz ljude kojima sam pomogao.
Za kraj, kada biste morali jednom rečenicom da objasnite šta za Vas znači uspešan život, kako bi ona glasila?
Uspešan život je kada ostaneš dosledan sebi, radiš ono što voliš, čuvaš porodicu i zdravlje i iza sebe ostaviš ljude kojima si pomogao da postanu bolji.
