Nije svako dete koje trpi nasilje spremno da kaže šta mu se dešava. Nekada ćuti zbog straha, stida, osećaja krivice ili zato što misli da mu odrasli neće verovati. Zato promene u ponašanju ne treba odmah pripisati „pubertetu“ ili lošem raspoloženju.
Na šta roditelji treba da obrate pažnju?
Promena ponašanja često je prvi znak. Dete koje je ranije bilo otvoreno može odjednom početi da se povlači, izbegava društvo ili sve više vremena provodi samo.
Problem može da se pokaže i kroz školu. Dete počinje da izbegava odlazak na nastavu, ne želi da se susretne sa određenim osobama, slabije se koncentriše ili mu naglo pada uspeh.
Promene se nekada vide i kod kuće. Mogu se pojaviti problemi sa spavanjem i apetitom, češće plakanje, nervoza ili gubitak interesovanja za stvari koje je dete ranije volelo.
Fizički znaci takođe mogu biti upozorenje – modrice, ogrebotine, pocepana odeća ili nestanak ličnih stvari bez jasnog objašnjenja.
Važno: jedan od ovih znakova sam po sebi ne znači da dete trpi nasilje. Problem nastaje kada primetite više promena koje traju ili se ponavljaju.
Šta roditelj treba da uradi?
Nemojte odmah vikati, ispitivati dete ili tražiti krivca. Priđite mu mirno. Dovoljno je početi jednostavnim pitanjem: „Primećujem da nisi kao ranije. Da li se nešto dešava?“
Ako dete počne da priča, saslušajte ga i nemojte ga kriviti pitanjima poput „Zašto nisi ranije rekao?“ ili „Šta si uradio pa ti to rade?“ Detetu je najvažnije da oseti da mu verujete i da nije samo.
Ako postoji sumnja da dete trpi nasilje u školi, roditelj treba da se obrati odeljenskom starešini, a zatim, ukoliko je potrebno, direktoru škole i školskom Timu za zaštitu od nasilja.
Najvažnije je ne čekati da problem postane ozbiljniji. Dete koje ćuti možda ipak pokušava da nam pokaže da mu je potrebna pomoć.
Ako dete ne govori, to ne znači da problema nema. Ponekad njegovo ponašanje govori umesto njega.