Kada si još kao mlad počeo ozbiljnije da se baviš crtanjem, šta je bilo ono što te je toliko privuklo da ti crtanje ne ostane samo hobi, već postane deo tvog života?
Zapravo se vremenom rađala ljubav za koju nije bilo potrebe da je menjam sa nečim drugim. To je zapravo stvar koju volim i radim, i koju sam uspeo da na neki način unovčim i da dobijem neku satisfakciju od svega toga. To me dalje motivisalo da ne menjam pravac i da idem ka tome u čemu želim da se ostvarim, a ipak je to ono što volim, volim da crtam.
Završio si studije umetnosti, ali si svoj profesionalni put izgradio kroz više različitih formi – od tetoviranja do ulične umetnosti. Šta je ono što povezuje sve što radiš?
Zapravo, stvar koja povezuje sve te stvari koje ja radim celog svog života je to crtanje, koje je nekako guralo ka tome da se sve te stvari nekako nadovezuju jedna na drugu. Krenuo sam da crtam kod kuće sa sestrom, da bi to proizašlo u crtanje u Školi animiranog filma, a što je jednog trenutka i iziskivalo da postajem stariji čovek, a shodno tome bi bilo dobro i da upišem umetnost.
Kroz taj Fakultet umetnosti je došlo i crtanje murala i grafita, a uz murale i grafite su došle i tetovaže gde sam se zapravo pronašao i da mi to bude životni poziv, tako da stvar koja povezuje sve te moje neke aktivnosti jeste zapravo to crtanje.
Tetoviranje je umetnost koju čovek nosi na sebi, dok mural ostaje u prostoru i postaje deo grada. Da li ti je osećaj odgovornosti drugačiji kada znaš da će crtež koji uradiš na nečijoj koži ostati sa tom osobom celog života?
Da, definitivno to, apsolutno su dijametralno različite stvari gde koža ne trpi grešku i neko moje dalje igranje sa površinom, no to je striktno posao koji moraš od početka do kraja, do poslednje sekunde biti maksimalno u svemu tome i da svaku stvar koju radiš, odradiš maksimalno dobro, jer će to čovek stvarno nositi za života. Zid je stvar koju mogu u datom trenutku, ukoliko sam nešto pogrešio da prekrečim i da nanovo nanesem boju, jer zid će istrpeti sve to, dok će čovek morati da živi do kraja života sa svim tim. Postoje sistemi kako prepraviti nešto, ali što bi radio to?
Kada čovek odluči da nešto što mu je važno zauvek stavi na svoje telo, koliko ti je važno da razumeš priču koja stoji iza te odluke?
To je suštinski možda malo i psihologija. Nekad možes da zadreš, nekad nije baš pametno, jer svako od nas ima neko viđenje nečega što bi trebalo da nosi. Po meni, ako bih trebalo da nosim nešto vezano za svoje dete, definitivno to ne bi bilo ime, datum rođenja ili tako nešto, možda neka igračka koja je prva kupljena tom detetu mi je draža da je nosim na telu jer mi opisuje stvar, negoli da nosim nešto što je po defaultu, papirološki ili nešto iz bolnice i tome slično.
Ali opet je to subjektivna stvar, ko će šta da nosi na svom telu, i apsolutno nisam ja u pravu niti on greši, to je jednostavno tako. Svako od nas ima neko svoje viđenje neke stvari koja opisuje tetovažu. Moje tetovaže, koje ja imam na svom telu, svaka ima neku svoju priču, ali nijednu priču niko ne može ,,na keca” da pročita, jer kao moja je svojstvena i ja sam promislio o tome i dao neku drugačiju dimenziju svemu tome, da nije to čitljivo na prvi pogled.
Da li ti se tokom godina promenio odnos prema sopstvenom radu? Postoji li nešto što si nekada radio na jedan način, a danas bi tome pristupio potpuno drugačije?
Da, definitivno je da se menjalo puno toga, zapravo mi se rad menja iz godine u godinu gde i težim u tom tehničkom delu da bude što savršenije, što nekako i sam po sebi sazrevam kroz vreme i stvar sada izgleda daleko drugačije negoli što je to bilo ranije.
Zapravo, krenulo je s tim pukim ispisivanjem slova koja su totalno nekako razbacana i nisu čitljiva i moralo je da se nekako igra sa ljudima koji to moraju da gledaju svakodnevno, dok u radu sa tetovažama mi je nekako pristup taj koji sam imao sa početka, koji je bio drugačiji jer i meni je tako objašnjeno da cela tetovaža ide kroz liniju i tačku, ali sam ja to vremenom menjao jer mi je to možda nešto što mi je u datom trenutku odgovaralo. A sada mi nešto drugo odgovara i nešto više što želim da dam u svemu tome. Tako da, menjalo se dosta toga.
Od svih radova koje si do sada uradio, da li postoji neki koji ti je posebno važan – ne nužno zato što ga smatraš svojim najboljim radom, već zato što za tebe ima neku posebnu priču?
Svaki od radova koji sam radio ima neku svoju priču, ali možda neke stvari koje su mi najznačajnije, jesu možda stvari koje su se desile iste godine u Vranju, jeste mural koji je posvećen manastiru Gračanici, a sledeći je taj koji sam oslikao u dvorištu saborne crkve u Vranju, jer kao za sabornu crkvu i za slikanje freske sprejevima je bio baš poduhvat, jer definitivno se ne radi na taj način, a dobio sam tu čast da to uradim sprejevima na sebi svojstven način.
Dok s druge strane, Gračanica je napravila neki pomak kod ljudi u Vranju da to nekako ne bude više tabu i da su mnogo ljudi dali neku reakciju na celokupnu stvar. Jesu se mnoštvo stvari desile u datom trenutku, što komentara, a na kraju je pokazalo dobru rekaciju kod ljudi i to mi je dosta značilo u dosadašnjem radu, a i dosta toga se promenilo od toga u Vranju.
Tvoj rad je odavno izašao iz Vranja. Radio si po celoj Srbiji, ali i van nje. Šta su ti ta iskustva donela kao umetniku, a šta kao čoveku?
Suštinski, mnogo toga, jer taj rad na stranu je donosio i druženje sa drugim umetnicima koji imaju drugačija iskustva u odnosu na mene, i ta razmena iskustava, razmena sistema rada je jako dobra za kreiranje umetnika u nešto više i to neko prikupljanje znanja, a opet s druge strane i totalno drugačiji mentalitet u odnosu na mentalitet iz kojeg sam ja izašao i odakle ja zapravo potičem i kako ljudi reaguju na celokupnu stvar koju ti radiš.
Koliko ti je Vranje i dalje prisutno u onome što radiš? Da li postoji nešto iz ovog grada, njegovih ljudi, mentaliteta ili svakodnevnog života što nesvesno nosiš sa sobom gde god da radiš?
Svakako da je prisutno, a moj cilj je da bude sve prisutnije, jer opet si ti to nešto, to je grad iz kojeg si potekao. Kroz rad se nisam nešto previše osvrtao na tako nešto, ali mi je svakako bitno da plasiramo nešto dalje, jer zapravo ti si to što jesi, ne možeš ti dalje od toga, jer ne možeš da prihvatiš nešto sa strane, a da nisi prihvatio svoje. Kada prihvatiš svoje je mnogo jednostavnije da guraš dalje, jer to ide u neku svoju stranu. Drugo, što je ljudima zanimljivije da vide nešto drugačije i potiče iz nekog drugačijeg kraja, negoli da se svi sjedinimo u nešto što je obrazac ponašanja ili kako bi nešto trebalo da bude dobro ili loše, što nema nikakvog smisla.
Ulična umetnost se kod nas dugo posmatrala kroz prizmu vandalizma. Da li misliš da se taj odnos promenio i da li umetnik koji radi na ulici danas ima veću odgovornost prema prostoru i društvu u kojem stvara?
Promenilo se previše otkad sam krenuo da slikam u gradu, a to je bilo pre dvadeset godina. To je ljudima bila poprilično strana stvar i nešto što okarakterišu kao nešto da ja dolazim tu da uništavam površinu. E sad, da li je to u datom trenutku, jer sam tad imao dvadeset godina manje, ili je to nešto što je ljudma bio novitet, da bi sada kao kroz vreme, kada vide nekog ko je tu poprilično ozbiljan čovek i slika, nemaju više utisak o tome da on nešto tu skrnavi, već da ima svest da će to ostati u prostoru.
I da, moraš da imaš utisak o tome da to nešto ostaje u prostoru i da to ima reakciju od strane ljudi. Na kraju dana, nije u tome poenta, da prostor u kome se nalazi opravdava sliku koju ti slikaš, a s druge strane ne mora da bude nužno da ako je park, slikamo nešto za park, ne, potrebna je reakcija ljudi, a dovoljno je da smo sklonili neko sivilo sa površine i da na trenutak skloni misao čoveku koji tu prolazi sa nekih svojih dnevnih obaveza.
Kada radiš na velikom projektu, šta ti je važnije – da rezultat bude tehnički besprekorno izveden ili da u njemu ostane nešto lično, nešto po čemu će se prepoznati da je to tvoj rad?
Jako mi je bitna i jedna i druga stvar, tehnička izvedba mi je nešto što me gura dalje da istražujem i da budem sve bolji i bolji u bilo čemu što radim, a opet s druge strane i taj lični pečat je neka lična satisfakcija koja te gura da radiš više, da i to što radiš bude na neki način prepoznatljivo, a onda i ljudi dolaze do tebe zbog te neke prepoznatljivosti. Ti širiš rad time što si dao svoj neki pečat u svemu tome, guraš se iz te mase i na taj način budeš prepoznatljiv, da li je to neki grafit pa je tu neka pozadina ili nešto što je tvoj lični simbol i što povezuje te stvari.
Dok na primer, kod tetoviranja je najbitnije, što bi kopirali nečiju stvar jer ti to nosiš za života i možeš da iskoristiš čoveka koji želi da svoje vreme utroši na to da ti imaš sebi svojstven rad, nešto što je, ako ništa drugo bar malo zakrivljena figura, da imaš nešto što je bar malo drugačije od drugih.
Da li ti je važnije da se ljudima dopadne ono što radiš ili da iza rada ostane nešto što će ih naterati da zastanu i razmisle?
Da li je ključ biti dopadljiv ili raditi svoju stvar? To je malo lobotomija. Ne možeš da budeš dopadljiv svima i to je definitivno nešto što je ispravno i prihvatljivo i ne može svima da se sviđa nešto što radiš. Ako juriš da se svima nešto sviđa, onda gubiš samog sebe. Napraviti kompromis koji je i dalje deo tebe, to je ok, ali biti dopadljiv svima pošto-poto i nije baš neki cilj u svemu tome.
Tvoj posao podrazumeva da veliki deo vremena provodiš radeći nešto što voliš. Da li postoji li trenutak kada umetnost prestane da bude uživanje i postane samo posao?
Što se tiče tetoviranja jako često dođemo do trenutka gde se taj deo nečeg lepog zaustavlja i radimo posao. Ljudi ne žele da odskoče od svoje ideje i ne žele da odskoče od nečega što je poprilično zastupljeno i koliko god ti njemu objašnjavao da će biti još jedan u nizu koji ima neki simbol koji je jako čest, tu se završava to gde ti možeš da napraviš umetnost.
Njegova želja je da ima to nešto na sebi, iako mi je ovog meseca to bio isti peti rad, i na kraju dana je on srećan i zadovoljan, iako sam ja doživeo to kao posao. Nije on ništa manje dobio negoli što je deo, gde ja sebe ulažem kao umetnika, pa pokušavam da dokučim, da uradim nešto što je drugačije. Dobiće on jednako kvalitetan rad, neće biti ništa drugačije nego prethodna pet koja sam uradio. Ipak je to stvar koju nosiš na koži, jer to na kraju mora biti prvobitna zamisao, to će biti do kraja, jer pre ili kasnije ćeš razmišljati o tome da je možda bila bolja ideja koju sam ja imao negoli to što sam prihvatio nešto drugačije.
Dešavalo se, da ako je želja da to bude to, radimo ga kao posao i završavamo stvar što profesionalnije moguće, ti dobijaš svoju kvalitetnu tetovažu iako je samo još jedna u nizu.
Kada se završi radni dan i nema ni klijenata, ni sprejeva, ni zidova – ko je i kakav je Stefan Stojanović? Šta ljudi znaju o Slešu, a ne znaju o Stefanu Stojanoviću?
Ništa ne nestaje, ništa se ne menja. To što me devedeset posto ljudi znaju kao Sleša koji to nešto radi, se ne razlikuje od Stefana Stojanovića koji sam ja po rođenju, već to je isti čovek koji se vremenom nekako sa tim, kao što je alterego i to što nešto želimo u svom životu da dam od sebe, toliko pospajalo, da ne postoji neka razlika. Ja kad završim svoj posao, da li je to crtanje ili je to tetoviranje, ja i dalje imam stvar koju živim i koja će trebati sutradan da ode i da se uradi, i da se nakon posla nastavlja to nešto kao priprema za sutradašnji dan, razmišljanje za to nešto što predstoji i na koji način uraditi tu neku sledeću stvar koju imam.
Nije kao da mi se sada život svodi samo na posao, ali ulažem sebe maksimalno u to što radim i želim da iz toga proizađe nešto više i da svakim danom sve bude bolje i bolje, i da se vidi da sam ja posvećen tome što radim, ne iz potrebe da ljudi to vide, nego zato što to stvarno radim od jutra do sutra.
I za kraj – kada bi neko iz Vranja rekao: „Stefan Stojanović? Znam ga, onaj Sleš što radi tetovaže i murale“, šta bi voleo da taj čovek zna o tebi, a što ne može da sazna samo gledajući tvoje radove?
Možda je dovoljno to što vidi i to što moji radovi sami po sebi opisuju i to što daju tom čoveku koji ne zna ništa o meni. Nemam problem da razgovaram sa bilo kim o bilo čemu i da se upoznajem s ljudima na neku višu instancu. Suštinski, ja dajem sebe kroz sve te radove, i jako je čitljivo to što sam zapravo ja kroz te radove. Maksimalno sam posvećen svemu što radim, dajem sve od sebe, jer količina radova koje izbacim iziskuje dosta napora i dovoljno govori da sam radnik i da moram biti maksimalno u tome. I van svega toga, kako će me neko doživeti je jako subjektivna stvar, da li neko misli ovako ili onako, to zapravo jeste njegova percepcija mene i ne mora da znači da je ispravno, al’ ne mora da znači ni da je pogrešno, to je individualna stvar i da je skroz ok da te ljudi drugačije vide.