Ко је Милица Ристић ван корица својих књига?
Ван корица, ја сам неко ко и даље трага, преиспитује и покушава да разуме свет мало дубље од онога што се види на површини. А управо је то трагање постало суштина мог писања. Зато бих рекла да је књига само један део мене који је имао храбрости да проговори наглас.
Да ли је писање одувек било део Вас или је дошло из неке животне потребе?
Ух, и јесте и није. Сматрам да се човек роди са неким Божјим даром. Колико ће саживети са тим и искористити га, искључиво од њега зависи. И верујем да је разлика само у томе у ком добу освестимо који је то наш благослов. А када освестимо, заиста и постаје потреба да смо све више у томе.
Колико Вашег личног искуства и емоција читаоци могу да пронађу у ономе што пишете?
Један рукопис представља читав скуп размишљања, страхова, надања, дилема и доживљаја себе и околине једног уметника. Када су емоције искрене и истините, свакако ће их читаоци препознати и пронаћи део себе међу њима. Тако да, и те како има личног доживљаја у збирци са све истинитим емоцијама.
,,Једино од чега не можемо побећи смо ми сами”
Постоји ли тренутак у животу који Вас је гурнуо ка писању?
Не бих рекла да је то само један тренутак, већ више животних ситуација. Понекад се живот боље разуме када се запише све оно што не можемо или не бисмо изговорили наглас. Бар је тако у мом случају. И сваки пут када се нека тишина претвори у стих, постајем свесна да ће се баш у томе пронаћи и поистоветити се и неки од читалаца.
Збирка песама “БЕГ” носи снажан наслов – од чега човек данас најчешће бежи?
Како живимо у времену где је све убрзано и рекла бих пролазно, свако пронађе негде свој мир, бег или филтер да се носи са тим. Једино од чега не можемо побећи смо ми сами. И то је ствар времена и прилике, када ћемо освестити и прихватити.
Колико је тешко оголити емоције пред читаоцима кроз писање?
Оголити се пред светом изискује добру дозу храбрости. На тај начин допуштамо и да нас други виде рањивима. А то уједно може бити повезаност са читаоцима који схватају да нису сами у неким ситуацијама, и да још неко има сличне погледе и доживљаје живота.
Да ли је писање за вас бег или суочавање?
Рећи ћу само да захваљујући Бегу сам се суочила са самом собом. Бег је заправо један мој процес одрастања, сазревања и прихватања.
Колико је Врање као град утицао на Ваш сензибилитет и стваралаштво?
У многоме има утицаја. То се и те како може видети и самом анализом збирке. Поготово у делу где је истакнут говор Врања. Наш крај и наш менталитет са собом носе посебне емоције попут сете, затим неког пркоса и поноса, до жали и меланхолије. И управо то ме и наводи и инспирише да дубље осетим шта се крије иза наших речи и свакодневице.
Какав је осећај представити лично дело пред публиком из свог града?
Недавно сам говорила баш о томе колико је можда и најтеже представити се пред својима. Наступајући на Витезовим фестивалима широм земље, сам толико лепих искустава доживела, али је заиста највећи изазов био када сам била домаћин тог истог фестивала у родном граду. Емоције су заиста помешане. И понос и одговорност, затим захвалност и позитивна трема. Има од свега помало. Али је најбитније да се то ради са љубављу и уједно и најлепше.
Да ли већ радите на новом књижевном делу?
О да, свакако да има материјала, али ћемо тек видети у ком облику ће се то представити.
Да нисте књижевница, чиме бисте се бавили?
Глумом, дефинитивно. Обожавам ту могућност убацивања себе у одређене улоге. Заиста се дивим драмским уметницима који умеју да изнесу различите улоге. То је једна моја посебна љубав према глуми, кад само помислим колико они себе дају да дочарају одређену улогу. Фасцинантно!
