Kako i kada kreće Vaša priča sa veterinarskom medicinom? Da li ste kao mladi uopšte slutili da ćete jednog dana biti veterinar ili je ljubav prema životinjama došla kasnije?
Ljubav prema životinjama prati me od detinjstva. Odrastao sam okružen životinjama i još kao dečak provodio sam mnogo vremena sa njima, uvek smo imali psa i mačku, dok sam kod dede i bake na selu imao prilike da se družim i sa jarićima, kravicama kao i sa telićima. Vremenom sam shvatio da želim da radim posao koji će mi omogućiti da svakog dana pomažem živim bićima. Veterina za mene nije bila samo zanimanje, već poziv.
Koliko se posao veterinara razlikuje od onoga kako ga ljudi zamišljaju?
Većina ljudi vidi samo lepšu stranu posla – igru sa kućnim ljubimcima i zahvalne vlasnike. Međutim, veterina podrazumeva mnogo odgovornosti, hitnih intervencija, neprospavanih noći i teških odluka. To je spoj medicine, psihologije i velike ljubavi prema životinjama.
Radite sa životinjama koje ne mogu da kažu gde i šta ih boli. Koliko je upravo to najveći izazov ovog posla?
To jeste jedan od najvećih izazova. Životinje ne govore, ali svojim ponašanjem mnogo toga pokazuju. Veterinar mora da bude dobar posmatrač i da poveže svaki detalj koji vlasnik primeti sa kliničkim pregledom kako bi došao do tačne dijagnoze. Citirao bih svoju profesorku sa fakulteta ,,POSLUŠAJTE VLASNIKE, AL’ NIKAD NE VERUJTE DO KRAJA, U DONOŠENJU REŠENJA ZA SVAKI MEDICINSKI SLUČAJ OSLONITE SE SVOM MOZGU, ZNANJU, SVOM TAKTILNOM I OLFAKTORNOM ČULU”.
“Kada vidite ljubimca kako se vraća kući živ i zdrav, a vlasnika sa suzama radosnicama u očima, to ostaje zauvek u sećanju.”
Da li danas vlasnici kućnih ljubimaca više brinu o zdravlju svojih životinja nego ranije i koje greške najčešće prave, iako svojim ljubimcima žele samo najbolje?
Definitivno da. Ljudi danas svoje ljubimce smatraju članovima porodice. Ipak, najčešća greška je samostalno lečenje na osnovu saveta sa interneta ili davanje lekova namenjenih ljudima bez konsultacije sa veterinarom.
Tokom karijere sigurno je bilo mnogo teških trenutaka. Da li postoji intervencija ili slučaj iz Vaše prakse koji Vam je posebno ostao u sećanju i zbog čega?
Bilo ih je mnogo, ali posebno pamtim slučajeve kada smo uspeli da spasimo životinju za koju su svi mislili da nema šanse. Takvi trenuci, kada vidite ljubimca kako se vraća kući živ i zdrav i vlasnika sa suzama radosnicama u očima, ostaju zauvek u sećanju. Konkretno bih izdvojio dva slučaja.
Prvi, gde su mi vlasnici došli sa američkim staford-terijerom da uspavamo psa jer je imao strašne tumorozne tvorevine iz oba uha, imao bolove i jak nemir gde sam ih odvratio od tog čina i predložio operaciju, iako su druge kolege predlagali samo uspavljivanje. Operisao psa i Bogu hvala taj pas je i dan danas živ i vrlo aktivan, a vlasnici i danas, kad se vidimo na redovnim vakcinama ne mogu sebi oprostiti da to što su hteli da ga uspavaju. To je bilo već pre tri godine.
Takođe bih izdvojio i jedan skorašnji slučaj sa francuskim buldogom, koji je imao vestibularni sindrom, to je takva bolest koja naglo nastane, ima vrlo dramatičnu kliničku sliku koja se tako manifestuje da pas ima strašnu vrtoglavicu zbog koje je nestabilan, ne jede ili ako jede odmah povrati, oči mu beže non-stop levo desno, životno nije ugrožen, ali ono sto se da videti uopšte ne izgleda naivno. U ovom konkretnom slučaju bila je problem infekcija uha koja nije adekvatno lečena. Pozvan sam od strane svog kolege da pokušamo da saniramo problem, odazvao sam se pozivu i odmah se uputio u svoju ambulantu gde je prizor bio strašan. Vlasnici, i suprug i supruga plaču i bukvalno se se opraštaju od svog ljubimca, i ja koji ne mogu da doprem do njih da će im pas biti dobro. Pokušavao sam da im objasnim koji problem ima njihov pas i da će biti ok, međutim, osetio sam dozu nepoverenja. Svanuo je novi dan i psu je bilo po dosta bolje, skoro pa da je bio normalan, a momenat kada su vlasnici došli sa osmehom, a moj pacijent bio za 70 odsto bolje, E ZA TO SE ŽIVI! I TO JE MENI NAJVEĆA NAGRADA, KADA OD SUZA DOĐEMO DO OSMEHA
Veterinar često mora da donosi teške odluke. Koliko je u ovom poslu važno iskustvo, a koliko intuicija?
Iskustvo je temelj svega. Ono vam omogućava da prepoznate obrasce i brzo reagujete. Intuicija često pomogne da obratite pažnju na nešto što nije odmah očigledno, ali ona nikada ne sme da zameni znanje i stručnost.
Iza Vas su godine rada, veliki broj uspešno izlečenih životinja i poverenje koje ste stekli među građanima. Kada pogledate svoj profesionalni put, na šta ste danas najponosniji?
Najponosniji sam na poverenje koje sam stekao među ljudima. Naravno da mi znače uspešni zahvati i izlečene životinje, ali kada vam se vlasnici vraćaju godinama i dovode nove generacije svojih ljubimaca, to je najveće priznanje.
Danas Vas mnogi vlasnici životinja preporučuju kao veterinara od poverenja. Koliko je teško godinama graditi takvu reputaciju i koliko Vam znači poverenje koje ste stekli među građanima Vranja i okoline?
Reputacija se gradi godinama, a može da se izgubi za jedan dan. Potrebni su iskrenost, stručnost i poštovanje prema svakom vlasniku i svakoj životinji. Zato mi poverenje građana Vranja, Bujanovca, Preševa,Vladičinog Hana i Surdulice mnogo znači i doživljavam ga kao veliku odgovornost.
Da li uspevate da pronađete ravnotežu između posla i privatnog života, s obzirom na to da veterinarski poziv često ne poznaje radno vreme?
Nije lako. Veterinarski posao često nema radno vreme i životinje ne biraju kada će im biti potrebna pomoć. Trudim se da vreme koje provodim sa porodicom bude kvalitetno, jer mi upravo porodica daje snagu za svakodnevne izazove.
Koliko Vas je ovaj posao promenio kao čoveka?
Naučio me je strpljenju, empatiji i odgovornosti. Svakodnevno se susrećete i sa radošću i sa tugom, što vas nauči da više cenite život i male pobede.
Šta su Vas životinje naučile o ljudima?
Naučile su me da se karakter čoveka često najbolje vidi kroz odnos prema životinjama. Ljubav, pažnja i briga koje ljudi pružaju svojim ljubimcima mnogo govore o njima. PS. Kad vidim psa znam kakav je vlasnik.
Kada niste u ambulanti, kako najradije provodite slobodno vreme? Šta je to što Vas najbrže napuni energijom?
Najviše volim da ga provodim sa porodicom i prijateljima. Volim prirodu, boravak na otvorenom i trenutke kada mogu da se odvojim od svakodnevnih obaveza i napunim baterije za nove izazove. Priroda i šetnja kroz duboke šume smatram energetskim busterom.
Da niste veterinar, čime mislite da biste se danas bavili?
Verovatno bih opet izabrao zanimanje koje podrazumeva rad sa ljudima i pomaganje drugima. Oduvek sam voleo poslove u kojima mogu da budem koristan i da rešavam probleme. Vratiću se na početak, tačnije na period upisivanja fakulteta. Konkurisao sam na dva fakulteta, prvoizabrani je bio Fakultet veterinarske medicine u Beogradu, dok drugi je bila stomatologija u Nišu. Veterina? -Jednako moja ljubav od malena stomatologija-Niš. Više Niš jer moja ljubav, moja tada devojka a sada supruga, upisala ekonomiju u Nišu, međutim, na Veterinu ulazim sa dosta dobrim uspehom i dobijam budžet, dok u Nišu prolazim prijemni ali na samofinansiranju. I eto, pravac Beograd.
Šta biste poručili ljudima koji imaju kućnog ljubimca ili tek razmišljaju da ga nabave?
Ljubimac nije igračka niti prolazna obaveza. On postaje član porodice i zavisi od vas tokom celog svog života. Ako odlučite da ga nabavite, budite spremni da mu pružite ljubav, vreme, pažnju i odgovornu zdravstvenu negu.
Životinje ne mogu da govore, ali svakog dana nas uče šta znače poverenje, odanost i bezuslovna ljubav.
Građani koji žele da potraže savet ili pomoć dr Danijela Markovića za svoje ljubimce mogu ga pronaći u Veterinarskoj stanici u Maričkoj ulici broj 19 u Vranju.